Hvala Nikoli i izvinjavam se što se nismo mogli u neki normalan sat oglasiti u Zadru!
U zadnjih nekoliko dana su Alfe napravile cca. 1500 km. Iako su svi govorili, da čemo morat iti peš nisu raspale. :D
Početak je bio na benzinskoj na barju u Ljubljani u 1:30 sati, gdje smo dopunili sve tekučine.
Pivo nije bilo između ovih tekučina i moralo je ostati u gepeku. Ne znam baš zašto, ali čini mi se da je prijateljica imala tada dobar razlog, zašto ne bi bilo najpametnije, da popijemo limenku ili dve, možda tri... Pa i bolje tako. Nečemo toliko stajati za WC.
Naprijed gas prema jugu. Prvo po autoputu do Biča, tada pa je sledila jedna mala brdska utrka po lokalnim cestama do Žužemberka. No, ne baš do Žužemberka, jer je prijateljica kazala, da ako če se takva vožnja još dugo trajati imat čemo u autu i patka na sečuanski način, kojeg je imala za večeru. Tako smo morali opet “lagano turistički” kroz maglu do Vinice. Tamo nas je prijazno pričekao hrvatski carinik, kojemu je bilo očito dosadno usred noči, pa si je zaželio melo pričanja. Kad je saznao kuda idemo, nama je pokazao njegov kompjuter, gde je imao Dubrovnik za desktop background. Onda nam je rekao, das am možemo okrenuti natrag prema Ljubljani, jer nema smisla da vozimo još clue noč kad smo več videli zid na njegovom kompjuteru. Hvala bogu mu je brzo dosadilo I naš put je mogao da krene napred prema hrvatskom autoputu. Ako neko misli, da je putovati po autoputu dosadno, nikad nije vozio usred noči u kiši sa puno 75ico. Farovi siju samo u gornji dio svake table, samo brisači prednjeg stakla radio odlično. Ali samo u nekih činjenicama. Nikad ne rade ako gorio i svetla za maglu, ne rade ako ide brzina prema 140 na sat, ne rade ako te neko prestiže, ne rade… Da ne budem predugo pisao. Sledeči put kad se vozite noči zatvorite jedno oko a u drugo stavite malo benzina. E to bi bilo nekako isto.
Čuo sam da nakon svake kiše dođe sunce. Ovaj put nije. Ne znam, možda zbog vrlo ranog jutranjog sata, ali kad je prestala kiša još uvjek je bila noč.
Negdje u blizini Zadra počeo sam se socializovati sa brojem kilometra na armaturki (svjetlo za ulje I antifriza me ne interesiruju više, jer su tam svaki put kad obrnem ključ), koji se je polako približavao broju 180000. Tako sam ga nonstop gledao, da ne bi zakasnio kad se okrene na 180000. Opisa nekih desetak kilometra ceste ne mogu da delim sa vama, jer zbog ovih kilometra nisam gledao na cestu. Pa I nije imalo smisla jer je bila više, manje sasvim ravna I bi bilo bezvezno trošenje vremena.
Nakon toga, kad sam počeo tražiti, nešto druga sa čime bi se mogao igrati, se je preko CB stanice (velikog žutog Voki-Tokija za deco) čulo:”PIŠAAAAT!!!”. Kao svaki put u takvoj situaciji nije bilo u blizini ne benzinske, ne odmarališta, ne SOS-a,… Ništa! Osim krajnjog pasa, gde je svakih 30 metara bila tabla za zabranjeno parkiranje I zaustavljanje sa dodatnom tablom “Osim za vozila u kvaru”. Ma nemoj! Vuklo se je ko ponedeljak (u stvari danas, kad pišem ovo ide ponedeljak brzo(danas kad pišem u hrvatskom je več utorak, šef če mi jebat sve po spisku što več dva dana nisam ništa napravio)) I kad sam I ja počeo da razmišljam o pišanju I mene je primilo na wc!
Rješenje si je zaslužilo jednu fotku.
Opet na autoputu sam se počeo zabavati sa malim zelenim tablicama, ob kraju ceste, na koji piše svaki kilometer autoputa. Više kad jih čitaš, više se ti počinje činiti, das u tam zbog nekakve teorije zavjera jer imajo efekt na čovjeka kao da bi brojijo ovce. Možda sam samo ja, ali bilo bi si pametno uzeti vreme I dobro razmisliti. Ili napraviti nekakav film, nešto kao zeitgeist ili slično glupost.
Hvala bogus u pored ovih malih zelenih tablic, kod svakog podvoza drukčije više zabavne table koje predstavljuju “divlje životinje”. Ja upravo bi životinje nacrtao kao nekakav strip za deco, tako da bi medvjed hvatao lisicu, lisica vevericu ili bilošta što lisice jedu… a svi zajedno bi trkali po autoputu. Ne znam zašto nisu. Možda bi bilo preskupo, pa su morali malo uštediti zbog onih malih zelenih tablic sa kilometrima.
Poslje toga je došla moja vjerna prijateljica. Svjetlo za rezervu benzina. Pitam prijatelja u drugom avtu koliko ima još benzina. Kaže ¼. U rezervi u gepeku imava još 5 litara. Napravili smo 450km, do Dubrovnika još nekih 200. Igram se malo sa matematikom. Ako po gradu napravim sa rezervo 100 km, jedanput I 150. Ako sad počinjem štediti ili bi mogao doči do Dubrovnika sa jednim tankom? Je*ote Clarkson I “POWER!!!”+ pun gas u svakom tunelu I podvozu… Zbrojim da možemo sa jednim tankom. Prijateljica pored mene kaže da ne. Šta ona zna o matematiki, ona je na fakultetu za drušvene znanosti a ja diplomski elektroinžinjer! Ona još uvjek kaže ne. Onemu što se je probudio na zadnjih sedištih je svejedno. Ona vidi petrol I kaže, ako ne zaustavim I natočim gorivo neču dobiti novogodišnjeg poljubca! ŠTA? Šahmat! Stajamo na benzinski. Kad smo se več zaustavili smo ubacili još malo sendviča I kavu. Čovjek zaboravi kakav luksuz su lokali gde se može pušiti.
Da, imali smo tako malo benzina, da je svanulo jutro kad smo završili. Zbrojimo potrošjno. 2.0 TS sa original getribom 7l/100km, 2.0 TS sa 1.6 getribom 8l/100km. Odluka: Ku*ac I dizli! Nakon toga još jedanput brojim kilometer I potrošnjo. Ja ne bi mogao do Dubrovnika sa jednim tankom. Kolega u drugom avtu vjerojatno bi. Što sam ugotovio ne kažem prijateljici. Ja sam rođen pobjednik! Kako bi to ispalo!?
Dalje je bio put bolj raznovrstan. Bio je dan, došli smo na kraj autoputa. Da autoput. Od oka jednih 400 kilometra I ukupno nešto više od 20€. Bez rupa, bez radova, bez pi*darij kao su drveni štapovi, radkape I slične gluposti koje nađeš na naših autoputih. Onu curu na naplatni stanici na kraju hteo sam izvuč iz kučice I poljubiti je na usne. Kod nas bi sve koje imajo bilošta u vezi sa autoputem udario sa nogom u glavo. Jako! Sa ski čizmom!
Poslje kraja autoputa cesta nas je vodila uskoro po bosanksi strani, gde je izgledalo kao da vozimo na kraju zemlje, ne zbog “infrastrukture” I automobila, jer su nas stalno presticali AMGji I M6,… I jedan W123 sa nekakšnim samoubojnim željama, ali zbog magle ki se je počela kakvih 5 ili 10 metra izpod ceste I prekrivala celu dolinu. Nakon toga smo se opet dignuli preko brda I došli do autoputa sa ograničenjem brzine 40 na sat.??? Priznajem, došli smo brzo na kraj. Ako je još u gradnji, nadam se da nisu stavili speed kamere. Dalje smo se spustili u deltu Neretve. Iza jednog autobusa I kamiona. Preko žutega voki-tokija pitam kolega dal idemo mimo. Kaže da si je zapalio cigaru, sluša muziku I gleda kao dječja glava velike naranče I neda mu se pretaknuti u nižju. Odlučim se I ja za isto variant I gledam one naranče. Ako bi se po ovi delti borili tankovi I A10 thunderbolti sa metkima od urana bilo bi mi jasno, a to sam mogao samo gledati ko da sam glup. I to 30.12.!
Autobus I kamion su se maknuli. Prije sam več kazao da sam rođen pobjednik I imali smo opet prazan put. Osim ljudi u starima TASoma, koji su se vjerojatno vozili na posao. Tako kad sam malo gledao naokolo sam se za tren osječao kao da sam se vratio nekih 20 godina natrag. Dogodilo mi se isto u Ljubljani gde su mi sa jedne strane stajali VW buba a sa druge yugo. Je*ote je moj otac morao biti šmeker sa 75icom u 87i!
Cesta se je opet dignula iznad delte, a na drugi strani smo pali do mora u karakterisičnom stilu jadranske magistrale. Ljevo, desno, ljevo, desno, kroz neko selo pa opet ljevo, desno. Oko neke skale na cesti, ljevo, desno… I tako do Neuma, djelčiča bosanskog primorja. Tamo pa svakomu bježi koncentracija sa ceste na ogroman hrvatski grb, koji je nacrtan na Pelješču I svako koji se budi na bosanskoj strani ima neograničen pogled nanj.
Na putu smo vidjeli još arboretum in neku staro osušeno drvo. Možda bi me u drukčijih okolnostih imalo da napravim kaku sliku, ali u tistom trenutku tada, drvo nije dobilo vremena kojeg bi možda zaslužilo. Zašto? Pišat. Opet . I kako smo naviknuli, ako je treba stajati nemaš nigdje mesta. Tada bi moga iz glave da ocrtam 10 mesta, gde bi mogli stajati, a sad opet ništa. Kamenje, kamenje I kamenje. Sreča barem malo mesta da postavimo alfe pored ceste. Stanemo. Idemo na kamenje.
Onda odjednom izpred nas Tuđmanov most I cesta iznad Dubrovnika. Na odmaralištu pauza. Slikat! 10:00 su sata! 8 I pol sata Lj-Du. Zadovoljan!
Do apartmana još 10 km naprijed. Na ovom delu nismo imali ništa posebno interesantno, osim jednog uništenog hotela, kpoji stoji kad se spustaš u Plat več zadnjih 15 godina.
Parkiramo, števec kaže 680km. Avta sta radila bez problema. Na kratko. ZAKON!
Još sličica z balkona.
